ispušavanje

Pfff...koliko ga samo puta neshto pitam da bih dobila odgovor, a koliko tek puta se desi da ostanem uskracjena. Vecj me mrzi da ponavljam i ponavljam iznova. Gde su mu ushi, o chemu misli, da li je toliko vazhno to shto radi da ne mozhe za trenutak da mi odgovori na obichno postavljeno pitanje. Ne treba mi diskusija, ne trazim objasnjenje samo prost odgovor. Ali on ne chuje, on je na drugoj planeti ili se samo pravi odsutan. Ponekad me to ljuti, ponekad iskuliram, uglavnom sam navikla, ali o5 me nervira. Umorna sam da mu stalno ponavljam, cjutim cjutim pa kad jednom puknem ima se izderem i sve mu obrusim. Posle bude ono "sto me lepo nisi pitala? sta se ljutis bez veze." Eh, da, chim se ja naljutim na tako neku situaciju u kojoj je obichno uzrok nedostatak komunikacije, ispadne da se durim bez razloga tj sama sam sebi razlog. UVek sam ja kriva. On mene ne shvata, ne shvata moje "glupe" razloge.

E pa kad shvati mozhda bude kasno! 

Kad baba postane zhaba, a zhaba postane krava... svakakve stvari mozhe da se plasiraju, da ljudi sa strane poveruju da je to istina. Dovoljno je jedan da pochne da kruzi prichu, drugi doda tek poneku "sitnicu" i ispadne cela shema i dilema. Da li je to rekla samo da opravda sebe vishe nije ni vazhno, glavno da se tu ustalila vecj neka pricha a da glavni glumac o tome nema pojma. Njemu niko nishta ne pricha, ne javlja, a oko njega se pripredaju priche i priche. Jedan kazhe jedno, drugi drugo, svaki dogadjaj je drugachiji, a ti u stvari znash shta je istina. Znash cjutish i smeshkash se...

Interesent...

On za trenutak zna da me izvede iz takta. Hepi zachas postaje sad. Ne znam kolika srecja i dobro raspolozenje je potrebno u tom trenutku da bi se iskulirale njegove rechi. Zaista ne znam... Mene dovodi do ludila. Ne mogu da se iskontrolishem, izderem se da ucjuti i pusti me neko vreme. Posle se vratim u normalu. Ne vredi voditi debatu o tome. Ne vredi. On ne razume. On je uvek u pravu. Na kraju uvek bude "shto se bezveze nervirash, bez razloga. svashta od tebe!" Svashta BRE od tebe! Ja ne znam da mu objasnim. Nije da nisam pokushavala, nego zaista sam utvrdila da ne mogu pa odustala. Sada se izderem, odcjutim i to je to. Teram dalje, a dokle dalje ne znam. Uvek se zapitam - shta sutra? Ako mene iritira to ponasnje iz dana u dan, ako se ja ne mogu josh uvek pomiriti sa tim, shta sutra?

On jeste najpametniji, najbolji, najinteligentniji, ali ne u tolikoj meri da mora uvek biti u pravu, da postane namcjorko, prepotentan, pun sebe. On mozhe protiv svih, uvek i sve zna najbolje. A mozhda sam ja kriva za to. Mozhda sam mu ja podigla taj ego. Pre nije bio takav. Sada...sada je nemogucj! Nije da se hvali svojim znanjem, ali mene izludjuje njegov stav u nekim situacijama. Mada ja ga i danas hvalim kod svih, da je on najbolji! Zaista jeste. Ja ga volim najvishe na svetu. Ne samo zato shto ga volim, vecj shto je tako. Nije najpopopularniji u drushtvu, i nema neko drushtvo, ali svi ga znaju, svi ga trazhe, svi ga iskorishcjavaju, on sve zna.

Ali to mu ne daje pravo da se tako ponasha sa mnom!! Ako druge mozhe da za'ebe, bude prepotentan, uvek u pravu, mene ne mozhe! Ja priznajem kada nisam u pravu, kada neshto ne znam, ali on ne! Sve shto ja kazhem to prodje kroz vetar, kao da ja nishta ne znam, a drugi, ponekad i nebitni ljudi, su u pravu, njihovo misljenje ceni.

Najvshe me nervira to shto pricha danas jedno, sutra drugo. Danas mi se hvali za jednu stvar, sutra je vecj druga pricha u pitanju, nije sve tako glatko kao u prvoj situaciji. Kako posle da ne izludim? Kako da ostanem normalna?

Zashto on nekada ne prizna svoje greshke? Zashto ne kazhe "znash nisam bio u pravu. ipak si mi lepo govorila da to nije tako"? Zashto? Da li cje biti manje mushko ako mene nekada poslusha, ako nekada nije u pravu? Ako bude manje prepotentan?

Izludjuje me i to shto chesto ne slusha kada mu pricham, kada ga neshto pitam ne odgovara mi. Chesto me i mrzi da ponavljam, tako da ostanem bez odgovoora. Kao nije chuo. Ma daj, ti nishta ne chujesh shto te ne zanima! A ne zanima te nishta shto nije u vezi nas, shto je u vezi sa mojim razmisljanjima, sa stvarima koje mene okupiraju, a nisu vezane za tebe, moji problemi za koje ti mislish da su bezazleni... Da li se ceo moj svet, moja razmisljanja, preokupacija, dogadjaji, moraju vezati za njega? Zashto je sve drugo nebitno? Zar nisam dovoljno vezana?

On sve to ne shvata. Ne shvata moje razloge ljutnje, nerviranja. Ispadne da se ja durim bez razloga. Mislim da me nikada necje razumeti. A samo kada bi me saslushao bez njegovog ega...

Dokle bre vishe ta prepotencija?!

Stavih prvi, jer ce ih verovatno, odnosno sigurno biti josh i josh...i dalje i dalje... Od toga nikada ne mozemo pobeci. Evo vecj mi pada na pamet par situacija u zadnje vreme. Mdaj, shta se lazhem svaki dan se neko poigrava sa nama, samo treba nauchiti balans. Kljuch stvar!

I tako, setih se kad nisam mogla da je ubedim da otvori IE. "Nemam ga, pa nemam!" Ne ne ne ! Samo Mozzila postoji, a shto odande necje da joj radi trazheno to je druga pricha. Pohvalih je na izboru programa, i zamolih da samo proba da otvori ovu stranicu u IE, a da za sve ostalo mane IE. Ma ne, nema shanse! Izbrisala sam. Kako da joj objasnim  da se to ne mozhe tako lako obrisati? Hmmm...mmmjoook, neka je, ako necje ne mora, odustajem! Ona je na gubitku.

Da je samo htela da me saslusha, potrudi se bar malo, ali ne ja izgleda pricham kojeshta. Ona je uvek u pravu. Zhivci pochinju ubrzano da mi rade. Iskuliram sve. "ok. kako ti kazes". Cutim... kraj.

Kako se to ponasham? Kako nishta ne vidim? Ispadam potpuno nezainteresovano, a ustvari mi je stalo. Izgleda da je ne pratim, da pricha u prazno. Pomislicje. Uostalom, kako pokazujem da mi je stalo? Mnogo glup nachin. Tu sam, tu je, "zauzeta" sam, ne javljam se, ne javlja se. Ali ja STVARNO ne vidim. ...stvarno...

Ne razumem nishta. Opet sam pala s Marsa....po ko zna koji put. Ljudi verovatno misle da se pretvaram, glumim. Ja prvo to pomislim i ako znam da nije tako. Posle me to izjada. Izjada me ako je ona to tako shvatila. Meni je zaista stalo. Tu sam, a nisam, kad sam joj mozda bila potrebna :(

Zhao mi je... 

Znam da namerno pishe, zato sto cju videti.

Znam da cjuti zato shto cju videti. 

Znam da cjuti zato sto ja cjutim.

Znam da me prati.

Znam da me chita.

Znam da pishemo kao da se ne vidimo.

Znam da se ne obracjamo jedno drugome.

Znam da pati.

Zna da ponekad i ja patim. To me nervira shto zna. 

Nervira me shto uopshte i dalje zna za mene. Zna da ipak nepostojim, a prati moj korak.

Ustvari... ne nervira me! Neka ga... samo mi je...nekako chudno....ne znam...

Znam da znash. Cjuti. Ne govori. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Izgleda da te vise nemam...
• Ponekad...još uvek
• Inat
• Hajde malo da se foliramo, lazemo, mazemo
• Ne izlazi iz glave
• Pause
• Osecam se ko poslednje ...
• Reorganizacija u pokusaju
• Uskracjena odgovorom
• Tracharenje kao razonoda

• Generalna [14]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom