ispušavanje

Ne izlazi iz glave

ventil | 20 Novembar, 2007 18:51

/Ukradeno/

JEDNE OCI CRNE I JEDNE PLAVE USLE NAM U MISLI I NE IZLAZE IZ GLAVE

Ostala si i imala utehu neku,
a ja otisla, kome moje reci da teku.
Sa kim da podelim suza reku.
Da li ce jos nekoga moje boli da peku.
Mozda mrak i zidove,
koji upijaju moje snove.
Slusace me samo tama,
razumece zbog koga srce mi se lama.
Price ce ici u jednom smeru.
Zidovi, krevet, kornjaca i ja gradicemo atmosferu.
U tvom slucaju bice isto i jedno bice vise,
jedno bice koje te zna, koje znas kako dise.
Tvoje usi reci ce cuti,
a moje srce moze samo da sluti.
Moze samo mastom da ih stvara,
ali uzalud, nema tog blaga, tih para,
koje mogu tebe zameniti.
Jednog dana ce me sigurno neko smeniti,
ali i tada, i pored svake suze skrivene,
moci ces da vidis moje tuzne poglede, davno otkrivene...
Uostalom, nije ni vazno.
Trenutno boli mnogo i snazno.
Kako ce tek boleti kada se desi,
razmisljala sam, znam da i ti jesi.
Ono sto sada u srce pogadja
jeste ono sto se trenutno dogadja.
O tome sa mrakom pricam sada.
I njemu, kao i meni, odlazi poslednja nada.
Da li je trebalo kod tebe da dodjem
ili je pametnije bilo da pored tvoje zgrade samo prodjem...
Ne znam, ovako je mozda bolje,
iako nemam snage, nemam volje.
Ja i dalje tebe volim i zelim,
i dalje bih sa tobom noc i dan da delim...
Zapitaj se kakav se osecaj u meni lomio.
U sekundi se moj osmeh zauvek izgubio.
Secas se, pokazala si mi svesku svoju.
Mozes li da zamislis koliko si ranila dusu moju?
Na par mesta bilo je njegovo ime.
Povrh svega, jos si se i hvalila time.
Oko srca me je steglo nesto ledeno, poput zime.
I pored mog glasa koji je drhtao polako,
ti si se nasmesila i rekla nesto vrlo lako.
Takav odvratan osecaj se, po prvi put, u meni pojavio,
nevidjeno lakim korakom suze za sobom u ocima ostavio.
Znas da su oci ogledalo svega.
Znaj da u tvojim ocima ja vidim njega.
Zao mi je sto ovako moram da pricam, to mi je brat,
ali pogledas sve to, cujes i odmah vidis jedan sat,
sat na kome je ponoc prosla,
kad smrt...samo sto nije dosla...
Ali zbog cega ovo sve?
Zar su krive samo oci plave te?
Nista ne rade, samo postoje.
Nazalost, bile su dovoljne da pomute misli tvoje.
Nije tacno to sto ti je u glavi.
Stani, prst na celo stavi
i shvati da gresis,
pokusaj to da resis.
Nemoj da places i mislis jedno.
Nista tvojih suza nije vredno.
Znam da presla sam na drugu temu,
nema veze, hocu da kazem sve o svemu.
Jednostavno, nebulozne probleme pravimo,
druge oko sebe neprekidno davimo.
Kazes da sam ti zabola noz u ledja.
Pitas li se da li me to vredja?
Pitas li se zasto on i zasto ona?
Zasto zbog njih nasih reci cela tona?
Ok, problemi oko njih.
Njihovim imenima ukrasen svaki stih.
A zasto sam ja ljubomorna na njega?
Da li ce mi biti muka od svega?
A zasto si ti ljubomorna na nju?
Pominjes mi je i na javi i u snu.
Oni nisu ni za sta krivi, oni samo disu.
Nisu ni svesni da se o njima pesme pisu.
Cemu, zar ne mozemo da razumemo jedna drugu,
zar je toliko tesko preci problema prugu?
Nema veze, bilo bi dosadno bez svadja.
Neka i dalje mirno plovi svadja ladja.
Jedan putnik vise, jedan putnik manje.
Pricace GDE SU NAM SADA DVE ANJE
samo ukoliko ladja u pristaniste stane.
Zato neka je, neka samo polako plovi,
neka se njenom plovidbom nizu nasi snovi.
Spora, lepa reka, beskrajna,
isto tako tajanstvena tajna.
Znas, znas da te volim.
Dokle samo to treba da govorim.
Volela bih da ne mesas stvari,
bas to je pocelo srecu da nam kvari.
Moras da shvatis.
Ne smes bez raloga da patis.
Znaj da si mi ti, u zivotu, mnogo bitna.
Razlikuj, ona je samo jedna stvar sitna,
koja moze uvek da me nasmeje,
koja mi svojim koracima radost seje,
ciji me pogled u trenutku zagreje...
Cije mi ime osmeh mami,
ona, koja ce svetleti u tami
bojom plavog safira,
koja u grudima budi mnogo nemira...
Jednostavno, u stomaku leptiri,
koji cesto bole, grizu k'o vampiri.
Bas kao sto je zabolelo jednom toliko jako da je krv potekla,
potekla isto kao sjajna suza, los je utisak o meni stekla.
Zasto ovoliko o njoj pricam, preterujem.
Samo hocu da ti kazem da ne mogu da verujem
u ono sto sam videla!
Iskreno, ni ona izjava mi se nije svidela.
Bila je tako tuzna, hladna,
tako jednostavna, tako gadna,
krajnje zalosna i neverovatno jadna.
Rekla si SVE JEDNO JE,
kao da zauvek gotovo je...
Suze nisam htela da pustim.
Jedva sam uspela par reci da izustim.
Bila sam tuzna i slomljena sva.
Sve je to pokrenula recenica ta.
Pa dobro, sigurno da je tako trebalo da bude.
Ljudske sudbine se na raspolaganje, biranje ne nude.
One su tu, one postoje,
pokusavaju dva srca da razdvoje,
ali kod nas kraj nece da dodje.
Da, sve na kraju uvek dobro prodje,
kao i vece ovo.
Cekacemo mi i neko novo,
sa drugim temama, drugim problemima.
Tada cemo biti preokupirane njima.
Veruj mi, nece nam biti lako da prodjemo sve,
da izdrzimo i da ne kazmo jedna drugoj NE...
Tuzna sam ovu pesmu pocela,
tuzna je i istinita ona cela.
Sada je zavrsavam sa malo manje tuge,
jer kad pogledas, nema mi druge,
osim da se borim do kraja,
dok zajedno ne stignemo do nedostiznog raja!