ispušavanje

On za trenutak zna da me izvede iz takta. Hepi zachas postaje sad. Ne znam kolika srecja i dobro raspolozenje je potrebno u tom trenutku da bi se iskulirale njegove rechi. Zaista ne znam... Mene dovodi do ludila. Ne mogu da se iskontrolishem, izderem se da ucjuti i pusti me neko vreme. Posle se vratim u normalu. Ne vredi voditi debatu o tome. Ne vredi. On ne razume. On je uvek u pravu. Na kraju uvek bude "shto se bezveze nervirash, bez razloga. svashta od tebe!" Svashta BRE od tebe! Ja ne znam da mu objasnim. Nije da nisam pokushavala, nego zaista sam utvrdila da ne mogu pa odustala. Sada se izderem, odcjutim i to je to. Teram dalje, a dokle dalje ne znam. Uvek se zapitam - shta sutra? Ako mene iritira to ponasnje iz dana u dan, ako se ja ne mogu josh uvek pomiriti sa tim, shta sutra?

On jeste najpametniji, najbolji, najinteligentniji, ali ne u tolikoj meri da mora uvek biti u pravu, da postane namcjorko, prepotentan, pun sebe. On mozhe protiv svih, uvek i sve zna najbolje. A mozhda sam ja kriva za to. Mozhda sam mu ja podigla taj ego. Pre nije bio takav. Sada...sada je nemogucj! Nije da se hvali svojim znanjem, ali mene izludjuje njegov stav u nekim situacijama. Mada ja ga i danas hvalim kod svih, da je on najbolji! Zaista jeste. Ja ga volim najvishe na svetu. Ne samo zato shto ga volim, vecj shto je tako. Nije najpopopularniji u drushtvu, i nema neko drushtvo, ali svi ga znaju, svi ga trazhe, svi ga iskorishcjavaju, on sve zna.

Ali to mu ne daje pravo da se tako ponasha sa mnom!! Ako druge mozhe da za'ebe, bude prepotentan, uvek u pravu, mene ne mozhe! Ja priznajem kada nisam u pravu, kada neshto ne znam, ali on ne! Sve shto ja kazhem to prodje kroz vetar, kao da ja nishta ne znam, a drugi, ponekad i nebitni ljudi, su u pravu, njihovo misljenje ceni.

Najvshe me nervira to shto pricha danas jedno, sutra drugo. Danas mi se hvali za jednu stvar, sutra je vecj druga pricha u pitanju, nije sve tako glatko kao u prvoj situaciji. Kako posle da ne izludim? Kako da ostanem normalna?

Zashto on nekada ne prizna svoje greshke? Zashto ne kazhe "znash nisam bio u pravu. ipak si mi lepo govorila da to nije tako"? Zashto? Da li cje biti manje mushko ako mene nekada poslusha, ako nekada nije u pravu? Ako bude manje prepotentan?

Izludjuje me i to shto chesto ne slusha kada mu pricham, kada ga neshto pitam ne odgovara mi. Chesto me i mrzi da ponavljam, tako da ostanem bez odgovoora. Kao nije chuo. Ma daj, ti nishta ne chujesh shto te ne zanima! A ne zanima te nishta shto nije u vezi nas, shto je u vezi sa mojim razmisljanjima, sa stvarima koje mene okupiraju, a nisu vezane za tebe, moji problemi za koje ti mislish da su bezazleni... Da li se ceo moj svet, moja razmisljanja, preokupacija, dogadjaji, moraju vezati za njega? Zashto je sve drugo nebitno? Zar nisam dovoljno vezana?

On sve to ne shvata. Ne shvata moje razloge ljutnje, nerviranja. Ispadne da se ja durim bez razloga. Mislim da me nikada necje razumeti. A samo kada bi me saslushao bez njegovog ega...

Dokle bre vishe ta prepotencija?!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Izgleda da te vise nemam...
• Ponekad...još uvek
• Inat
• Hajde malo da se foliramo, lazemo, mazemo
• Ne izlazi iz glave
• Pause
• Osecam se ko poslednje ...
• Reorganizacija u pokusaju
• Uskracjena odgovorom
• Tracharenje kao razonoda

• Generalna [14]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom