ispušavanje

Nema te. Sve se promenilo. Neces da priznas. Ne smem ni da pitam. A i kada ne pitam sama dobijem odgovor, kao da imas neku obavezu to da kazes kada pozoves. Nemas vremena, nemas kredit, puna si obaveza, glava ti je puna, ne znas gde ces pre. Kao da sam ja kriva sto je to tako. Kao da za to vreme sto se ne javljas to ces postici. Kako vidim danima je tako, nedeljama i ako mene nema. 
Udaljila si se. Osecam krivicu a ne znam zbog cega. Da li je krivica ljubav? Posvecenost? Zelja? Dobro se dobrim ne vraca, ocigledno. Mozda ljubav zna da dosadi? Prevari? Da, ali ne shvatam zbog cega. Razlog mora da postoji.
 Vise se i ne javljas. Nemam odgovore. Posustanem kada me ostali slome pa se izlanem, kada potreba za tvojom blizinom dostigne maksimum. Pitam. Gorim. Ne dobijem nista. Ni odgovor ni prezir. Nista. Izbegnes sve sa stilom. Pokusavam da shvatim, opravdam te. Nesto se tu ne uklapa.
Samo je tisina iza tebe ostala. Nedoreceno je mnogo toga. Mozda samo zelis da ostanes fina. Ubija me ta finoca.
Zar stalno moram da padam na istim greskama? 
Neko se ne nauči ceo svoj život. Ja neću biti neko, naučiću ovog puta. Verujem u to.