ispušavanje

Zašto i dalje mislim na tebe? Ne kao pre, daleko kao pre, ali mislim. Prošlo je mnogo vremena. Godinama se nismo čule. Ja verujem u to da vreme leči sve. I izlečilo je ali nije uspelo da te zaboravim. Znam da bi me i dalje nervirala, jako, jer mi smo dva različita sveta. Nebo i zemlja. Znam da si mnogo loš čovek, a ja ne volim loše ljude. Bežim od njih. Gade mi se.

Zašto i dan danas pomislim na tebe nije mi jasno.

Ni rođendan nisam uspela da ti zaboravim. Nisam uspela da se pretvaram kako mi nije važno. Nisam uspela da ne pošaljem bar dve reči posle toliko vremena. Odgovor naravno nisam očekivala. Pao bi sneg na plus 40 da se to desilo. Nisam ga ni poslala da bi dobila nešto zauzvrat. A dobila sam, posle mesec dana, jedno hvala. Hvala koje ne znaš kako da protumačiš.

Znam da čita, znam da je nešto pokušavala, verovatno da me opet napravi ljubomornom. To je radila sve vreme naših poslednjih zajedničkih uzdisaja. Prevrtljiva je. Ponosna da bi se javila.

Rekla mi je, nekada davno, da je ne poznajem. Verovatno zato što sam upoznala njenu lošu stranu, a to joj nije išlo u prilog.

Zašto? Nikada te nisam imala, a stalno gubila. 

Ti si izgubila. 

Mislim... znači luda sam!

Ljudi ne vide sebe, nisu svesni sta rade, svojom gluposcu, recima te uvrede za trenutak. Kako mozes reci da ja odlazim isto pre kraja, ako znas dobro da to nije istina. Kazes samo zato sto je tebi to naglas receno, izgovoreno, zamereno. Trazis opravdanje u lazima, glupostima, jer ga nemas. Bolje cuti, priznaj da sam u pravu, ali nemoj me svesno ubedjivati. Ne trazim razloge, iznosim cinjenice, ti ubedjujes jedino sebe, svoju savest.
Nista ne sme da Vam se kaze. Od leda ste? Razbicete se? Pricas jedno, radis drugo, mislis trece. Cemu? Najbolje da cutimo i svima bude lepo, ogovaramo se iza ledji, ali licem u lice ne. Tako cemo izbeci svadje, ljutnju? Ok, teracemo inat. Ako je to resenje. Inat!

Od danas inat stupa na vlast!

Ziveo inat!

Kako Vi tako Mi. Videcemo dokle ce dovesti.
Samo... moram nauciti kako biti dobar imitator. Do sada mi nije islo za rukom. Od sada mi je krenulo. Trudim se. Mozda vremenom naucim da zivim sa tim. Ne mislim o tome. Mozda postanem profesionalni terac inata, a da toga nisam ni svesna.

Da me ubijes, ako znam sto sam tako fina i nenasilna?!

Dokle?! Zasto sve mora ici na gore, zasto su svi ljudi pokvareni, zasto pored sebe ne mogu imati bar nekog iole normalnog, bar malo vrednog, malcice… ? Zasto se bar ne zadrzi na ovome, ako ne moze bolje? Da li je to nacin prezivljavanja danas, ici stopima losih ljudi ? To je razlog svakodnevnih promena? Na kraju cemo se pobiti medjusobno. Svako gleda svoje dupe, a kada tebi treba usluga, nije mu uzput, ne moze sada, ima vec nesto zakazano, ili neko trece “odjebavanje”. Kada ti ne mozes da ucinis, stvarno ne mozes, onda si ovakav onakav nikakav. Ljudima si dobar samo kada cinis, prijateljstva,besplatni saveti, vise ne postoje. Ma kakavi, nema se vremena za to.
Kako neko moze da se promeni u trenutku to je cudo! Pricas da ga mrzis, da ga ne podnosis, dodje, a ti mu se smeskas, udvaras, uvijas, pricas slatkim recima, glasicem, vrtis kosu, zapocinjes neke nebitne price, samo da bi pricali… Jadno! Ne znam kako to da shvatim. Ne znam! Ostajem bez reci, misli… nije mi jasno kako okarakterisati takvu osobu.
Ljudi se nonstop zale kako im nije dobro, kako im se prevrce u stomaku, boli glava, kako nisu celu noc spavali, kako je to nesto strashno. Niko ne pita tebe, da li si se ti naspavao, da li imas nekih problema… Ne, njihov slucaj je uvek najtezi, nikome se ne desavaju takve lose stvari, nikoga ne boli tako glava, niko nema takve bolove, samo JA JA I JA!! Ja izgleda da nemam svoje JA :( . Lakse mi je da cutim nego zalim sebe naglas.
Pretvaranje! PRETVARANJE! Pretvaranje!!! AAAAaaaaaaaaaa! Glava ce mi puci! Mnogo je tesko kad zivis u ovakvoj nezdravoj sredini! Hocu ljude koje cu da volim, koji ce mene da vole, koji me nece ogovarati cim okrenem ledja, a smeskati mi se u facu! Koji mi nece terati inat! Koji…izgleda da ja mnogo trazim!?
Pokusavam nesto da promenim, da pobegnem iz svega ovog, ali mi ne ide. Kazu da mozes sve samo kad cvrsto hoces. Hocu ja, al nije to bas tako lako. Ma koliko ja bila u pravu, ipak zelim da se uklopim u okolinu, kako svi tako I ja, jer sve vise mislim da je to jedini nacin prezivljavanja. Ali ne mogu, ne ide mi, ne umem da se menjam :(

Nekada uspem da iskluliram situaciju, nepravdu, ali u krugu ljudi ispred kojih vredi pretvarati se, staviti osmeh na lice, ne mogu, ne umem. Onda sam namcor koji cuti, koji mrzi svet oko sebe, vazduh kojim dise, ali cutim da ne bi progovorila neprihvatljivo, da ne bi sasula istinu u lice na bezobrazan I krajne jednostavan nacin. Volela bih da neko bude hrabar I kaze “tim ljudima” kako su jadni I glupi. Pare ne mogu da ti kupe dostojanstvo, ako njima ne znas upravljati.

Ne kazu dzabe “ko te ne zna skupo bi te platio”. Covek najbolje zna da uvije I prodaje maglu. Zato ne procenjujte ljude olako! Nije sve kako izgleda…

Maske su pale, a ti to I ne znas… 

/Ukradeno/ 

JEDNE OCI CRNE I JEDNE PLAVE USLE NAM U MISLI I NE IZLAZE IZ GLAVE

Ostala si i imala utehu neku,
a ja otisla, kome moje reci da teku.
Sa kim da podelim suza reku.
Da li ce jos nekoga moje boli da peku.
Mozda mrak i zidove,
koji upijaju moje snove.
Slusace me samo tama,
razumece zbog koga srce mi se lama.
Price ce ici u jednom smeru.
Zidovi, krevet, kornjaca i ja gradicemo atmosferu.
U tvom slucaju bice isto i jedno bice vise,
jedno bice koje te zna, koje znas kako dise.
Tvoje usi reci ce cuti,
a moje srce moze samo da sluti.
Moze samo mastom da ih stvara,
ali uzalud, nema tog blaga, tih para,
koje mogu tebe zameniti.
Jednog dana ce me sigurno neko smeniti,
ali i tada, i pored svake suze skrivene,
moci ces da vidis moje tuzne poglede, davno otkrivene...
Uostalom, nije ni vazno.
Trenutno boli mnogo i snazno.
Kako ce tek boleti kada se desi,
razmisljala sam, znam da i ti jesi.
Ono sto sada u srce pogadja
jeste ono sto se trenutno dogadja.
O tome sa mrakom pricam sada.
I njemu, kao i meni, odlazi poslednja nada.
Da li je trebalo kod tebe da dodjem
ili je pametnije bilo da pored tvoje zgrade samo prodjem...
Ne znam, ovako je mozda bolje,
iako nemam snage, nemam volje.
Ja i dalje tebe volim i zelim,
i dalje bih sa tobom noc i dan da delim...
Zapitaj se kakav se osecaj u meni lomio.
U sekundi se moj osmeh zauvek izgubio.
Secas se, pokazala si mi svesku svoju.
Mozes li da zamislis koliko si ranila dusu moju?
Na par mesta bilo je njegovo ime.
Povrh svega, jos si se i hvalila time.
Oko srca me je steglo nesto ledeno, poput zime.
I pored mog glasa koji je drhtao polako,
ti si se nasmesila i rekla nesto vrlo lako.
Takav odvratan osecaj se, po prvi put, u meni pojavio,
nevidjeno lakim korakom suze za sobom u ocima ostavio.
Znas da su oci ogledalo svega.
Znaj da u tvojim ocima ja vidim njega.
Zao mi je sto ovako moram da pricam, to mi je brat,
ali pogledas sve to, cujes i odmah vidis jedan sat,
sat na kome je ponoc prosla,
kad smrt...samo sto nije dosla...
Ali zbog cega ovo sve?
Zar su krive samo oci plave te?
Nista ne rade, samo postoje.
Nazalost, bile su dovoljne da pomute misli tvoje.
Nije tacno to sto ti je u glavi.
Stani, prst na celo stavi
i shvati da gresis,
pokusaj to da resis.
Nemoj da places i mislis jedno.
Nista tvojih suza nije vredno.
Znam da presla sam na drugu temu,
nema veze, hocu da kazem sve o svemu.
Jednostavno, nebulozne probleme pravimo,
druge oko sebe neprekidno davimo.
Kazes da sam ti zabola noz u ledja.
Pitas li se da li me to vredja?
Pitas li se zasto on i zasto ona?
Zasto zbog njih nasih reci cela tona?
Ok, problemi oko njih.
Njihovim imenima ukrasen svaki stih.
A zasto sam ja ljubomorna na njega?
Da li ce mi biti muka od svega?
A zasto si ti ljubomorna na nju?
Pominjes mi je i na javi i u snu.
Oni nisu ni za sta krivi, oni samo disu.
Nisu ni svesni da se o njima pesme pisu.
Cemu, zar ne mozemo da razumemo jedna drugu,
zar je toliko tesko preci problema prugu?
Nema veze, bilo bi dosadno bez svadja.
Neka i dalje mirno plovi svadja ladja.
Jedan putnik vise, jedan putnik manje.
Pricace GDE SU NAM SADA DVE ANJE
samo ukoliko ladja u pristaniste stane.
Zato neka je, neka samo polako plovi,
neka se njenom plovidbom nizu nasi snovi.
Spora, lepa reka, beskrajna,
isto tako tajanstvena tajna.
Znas, znas da te volim.
Dokle samo to treba da govorim.
Volela bih da ne mesas stvari,
bas to je pocelo srecu da nam kvari.
Moras da shvatis.
Ne smes bez raloga da patis.
Znaj da si mi ti, u zivotu, mnogo bitna.
Razlikuj, ona je samo jedna stvar sitna,
koja moze uvek da me nasmeje,
koja mi svojim koracima radost seje,
ciji me pogled u trenutku zagreje...
Cije mi ime osmeh mami,
ona, koja ce svetleti u tami
bojom plavog safira,
koja u grudima budi mnogo nemira...
Jednostavno, u stomaku leptiri,
koji cesto bole, grizu k'o vampiri.
Bas kao sto je zabolelo jednom toliko jako da je krv potekla,
potekla isto kao sjajna suza, los je utisak o meni stekla.
Zasto ovoliko o njoj pricam, preterujem.
Samo hocu da ti kazem da ne mogu da verujem
u ono sto sam videla!
Iskreno, ni ona izjava mi se nije svidela.
Bila je tako tuzna, hladna,
tako jednostavna, tako gadna,
krajnje zalosna i neverovatno jadna.
Rekla si SVE JEDNO JE,
kao da zauvek gotovo je...
Suze nisam htela da pustim.
Jedva sam uspela par reci da izustim.
Bila sam tuzna i slomljena sva.
Sve je to pokrenula recenica ta.
Pa dobro, sigurno da je tako trebalo da bude.
Ljudske sudbine se na raspolaganje, biranje ne nude.
One su tu, one postoje,
pokusavaju dva srca da razdvoje,
ali kod nas kraj nece da dodje.
Da, sve na kraju uvek dobro prodje,
kao i vece ovo.
Cekacemo mi i neko novo,
sa drugim temama, drugim problemima.
Tada cemo biti preokupirane njima.
Veruj mi, nece nam biti lako da prodjemo sve,
da izdrzimo i da ne kazmo jedna drugoj NE...
Tuzna sam ovu pesmu pocela,
tuzna je i istinita ona cela.
Sada je zavrsavam sa malo manje tuge,
jer kad pogledas, nema mi druge,
osim da se borim do kraja,
dok zajedno ne stignemo do nedostiznog raja!

Da li postoji nesto lepse? Odes, pobegnes od svih, ali sve sto je lepo cini ti se da traje samo jedan maleni tren. Dodjes i odmah se iznerviras.

Mrzim ih! Mrze i oni mene. Briga me.

Kaznjen si. Kaznjen, izivljavanje, inat, zbog necega sto je vec unapred bilo dogovoreno, isplanirano. Sam ja kriva sto su oni zaboravni, neorganizovani. Aha, jesam. Ma boli me! Imam pravo na svoj odmor! Imam svoj zivot!

Privatnici jbt'se! 

Mrzim haos. Mrzim nesredjene osobe. Mrzim neorganizovanost. Mrzim laz. Mrzim zavaravanje. Volim njega.

Zasto se ne moze promenit? Zasto  Ajd sto pokusava da zavarava mene, ali zasto sebe laze? Zasto kada zna da nece postici to sto obeca. Vise volim da mi kaze ne mogu, necu, a ne da me zavarava, daje laznu nadu, samo da bih ja u tom trenutku bila srecna I smirila se pitanjima. Sutra opet. Odlaganje. Od sutra do sutra. Od sledece nedelje do sledece. Od meseca do godine. Koliko me samo to nervira UHhhhh!! Ajd sto me nervira nego me cini tuznu, mnogo mnogo tuznu. Ubija mi zelju za bilo cim. Ne mogu normalno funkcionisati ostatak dana. Prati me ta senka, ta razocaranost, ta nemoc da promenim bilo sta.

Zivot u haosu, soba u haosu. Zasto nepotrebne stvari, gomila stvari mora tu da stoji. Neke stvari imaju svoje mesto, svoju svrhu. Neke stvari ne trebaju tu da budu danima, neke mesecima, a neke bogami blizi se godina. Sklonice se, popravice se, odlozice se!

Da li treba da molim, teram, postavljam uslove, granice, da bi se nesto izvrsilo bez odlaganja? Moram. Trebam. Ali ne mogu. Umorila sam se. Umorila sam se previse.

Mislila sam da je on drugaciji, izgleda da je tipican homosapians. 

Pfff...koliko ga samo puta neshto pitam da bih dobila odgovor, a koliko tek puta se desi da ostanem uskracjena. Vecj me mrzi da ponavljam i ponavljam iznova. Gde su mu ushi, o chemu misli, da li je toliko vazhno to shto radi da ne mozhe za trenutak da mi odgovori na obichno postavljeno pitanje. Ne treba mi diskusija, ne trazim objasnjenje samo prost odgovor. Ali on ne chuje, on je na drugoj planeti ili se samo pravi odsutan. Ponekad me to ljuti, ponekad iskuliram, uglavnom sam navikla, ali o5 me nervira. Umorna sam da mu stalno ponavljam, cjutim cjutim pa kad jednom puknem ima se izderem i sve mu obrusim. Posle bude ono "sto me lepo nisi pitala? sta se ljutis bez veze." Eh, da, chim se ja naljutim na tako neku situaciju u kojoj je obichno uzrok nedostatak komunikacije, ispadne da se durim bez razloga tj sama sam sebi razlog. UVek sam ja kriva. On mene ne shvata, ne shvata moje "glupe" razloge.

E pa kad shvati mozhda bude kasno! 

Kad baba postane zhaba, a zhaba postane krava... svakakve stvari mozhe da se plasiraju, da ljudi sa strane poveruju da je to istina. Dovoljno je jedan da pochne da kruzi prichu, drugi doda tek poneku "sitnicu" i ispadne cela shema i dilema. Da li je to rekla samo da opravda sebe vishe nije ni vazhno, glavno da se tu ustalila vecj neka pricha a da glavni glumac o tome nema pojma. Njemu niko nishta ne pricha, ne javlja, a oko njega se pripredaju priche i priche. Jedan kazhe jedno, drugi drugo, svaki dogadjaj je drugachiji, a ti u stvari znash shta je istina. Znash cjutish i smeshkash se...

Interesent...

On za trenutak zna da me izvede iz takta. Hepi zachas postaje sad. Ne znam kolika srecja i dobro raspolozenje je potrebno u tom trenutku da bi se iskulirale njegove rechi. Zaista ne znam... Mene dovodi do ludila. Ne mogu da se iskontrolishem, izderem se da ucjuti i pusti me neko vreme. Posle se vratim u normalu. Ne vredi voditi debatu o tome. Ne vredi. On ne razume. On je uvek u pravu. Na kraju uvek bude "shto se bezveze nervirash, bez razloga. svashta od tebe!" Svashta BRE od tebe! Ja ne znam da mu objasnim. Nije da nisam pokushavala, nego zaista sam utvrdila da ne mogu pa odustala. Sada se izderem, odcjutim i to je to. Teram dalje, a dokle dalje ne znam. Uvek se zapitam - shta sutra? Ako mene iritira to ponasnje iz dana u dan, ako se ja ne mogu josh uvek pomiriti sa tim, shta sutra?

On jeste najpametniji, najbolji, najinteligentniji, ali ne u tolikoj meri da mora uvek biti u pravu, da postane namcjorko, prepotentan, pun sebe. On mozhe protiv svih, uvek i sve zna najbolje. A mozhda sam ja kriva za to. Mozhda sam mu ja podigla taj ego. Pre nije bio takav. Sada...sada je nemogucj! Nije da se hvali svojim znanjem, ali mene izludjuje njegov stav u nekim situacijama. Mada ja ga i danas hvalim kod svih, da je on najbolji! Zaista jeste. Ja ga volim najvishe na svetu. Ne samo zato shto ga volim, vecj shto je tako. Nije najpopopularniji u drushtvu, i nema neko drushtvo, ali svi ga znaju, svi ga trazhe, svi ga iskorishcjavaju, on sve zna.

Ali to mu ne daje pravo da se tako ponasha sa mnom!! Ako druge mozhe da za'ebe, bude prepotentan, uvek u pravu, mene ne mozhe! Ja priznajem kada nisam u pravu, kada neshto ne znam, ali on ne! Sve shto ja kazhem to prodje kroz vetar, kao da ja nishta ne znam, a drugi, ponekad i nebitni ljudi, su u pravu, njihovo misljenje ceni.

Najvshe me nervira to shto pricha danas jedno, sutra drugo. Danas mi se hvali za jednu stvar, sutra je vecj druga pricha u pitanju, nije sve tako glatko kao u prvoj situaciji. Kako posle da ne izludim? Kako da ostanem normalna?

Zashto on nekada ne prizna svoje greshke? Zashto ne kazhe "znash nisam bio u pravu. ipak si mi lepo govorila da to nije tako"? Zashto? Da li cje biti manje mushko ako mene nekada poslusha, ako nekada nije u pravu? Ako bude manje prepotentan?

Izludjuje me i to shto chesto ne slusha kada mu pricham, kada ga neshto pitam ne odgovara mi. Chesto me i mrzi da ponavljam, tako da ostanem bez odgovoora. Kao nije chuo. Ma daj, ti nishta ne chujesh shto te ne zanima! A ne zanima te nishta shto nije u vezi nas, shto je u vezi sa mojim razmisljanjima, sa stvarima koje mene okupiraju, a nisu vezane za tebe, moji problemi za koje ti mislish da su bezazleni... Da li se ceo moj svet, moja razmisljanja, preokupacija, dogadjaji, moraju vezati za njega? Zashto je sve drugo nebitno? Zar nisam dovoljno vezana?

On sve to ne shvata. Ne shvata moje razloge ljutnje, nerviranja. Ispadne da se ja durim bez razloga. Mislim da me nikada necje razumeti. A samo kada bi me saslushao bez njegovog ega...

Dokle bre vishe ta prepotencija?!

Stavih prvi, jer ce ih verovatno, odnosno sigurno biti josh i josh...i dalje i dalje... Od toga nikada ne mozemo pobeci. Evo vecj mi pada na pamet par situacija u zadnje vreme. Mdaj, shta se lazhem svaki dan se neko poigrava sa nama, samo treba nauchiti balans. Kljuch stvar!

I tako, setih se kad nisam mogla da je ubedim da otvori IE. "Nemam ga, pa nemam!" Ne ne ne ! Samo Mozzila postoji, a shto odande necje da joj radi trazheno to je druga pricha. Pohvalih je na izboru programa, i zamolih da samo proba da otvori ovu stranicu u IE, a da za sve ostalo mane IE. Ma ne, nema shanse! Izbrisala sam. Kako da joj objasnim  da se to ne mozhe tako lako obrisati? Hmmm...mmmjoook, neka je, ako necje ne mora, odustajem! Ona je na gubitku.

Da je samo htela da me saslusha, potrudi se bar malo, ali ne ja izgleda pricham kojeshta. Ona je uvek u pravu. Zhivci pochinju ubrzano da mi rade. Iskuliram sve. "ok. kako ti kazes". Cutim... kraj.

Kako se to ponasham? Kako nishta ne vidim? Ispadam potpuno nezainteresovano, a ustvari mi je stalo. Izgleda da je ne pratim, da pricha u prazno. Pomislicje. Uostalom, kako pokazujem da mi je stalo? Mnogo glup nachin. Tu sam, tu je, "zauzeta" sam, ne javljam se, ne javlja se. Ali ja STVARNO ne vidim. ...stvarno...

Ne razumem nishta. Opet sam pala s Marsa....po ko zna koji put. Ljudi verovatno misle da se pretvaram, glumim. Ja prvo to pomislim i ako znam da nije tako. Posle me to izjada. Izjada me ako je ona to tako shvatila. Meni je zaista stalo. Tu sam, a nisam, kad sam joj mozda bila potrebna :(

Zhao mi je... 

Znam da namerno pishe, zato sto cju videti.

Znam da cjuti zato shto cju videti. 

Znam da cjuti zato sto ja cjutim.

Znam da me prati.

Znam da me chita.

Znam da pishemo kao da se ne vidimo.

Znam da se ne obracjamo jedno drugome.

Znam da pati.

Zna da ponekad i ja patim. To me nervira shto zna. 

Nervira me shto uopshte i dalje zna za mene. Zna da ipak nepostojim, a prati moj korak.

Ustvari... ne nervira me! Neka ga... samo mi je...nekako chudno....ne znam...

Znam da znash. Cjuti. Ne govori. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Izgleda da te vise nemam...
• Ponekad...još uvek
• Inat
• Hajde malo da se foliramo, lazemo, mazemo
• Ne izlazi iz glave
• Pause
• Osecam se ko poslednje ...
• Reorganizacija u pokusaju
• Uskracjena odgovorom
• Tracharenje kao razonoda

• Generalna [14]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom